Postoji nešto čudno sa teorijama zavera koje su pratile pandemiju, ali to nije pitanje njihove tačnosti. Diskusija o zaverama i pokušajima da se one „primire” činjenicama otvara dublju problematiku interpretativnih okvira upotrebljenih radi formatiranja stvarnosti kada ova sklizne u neizvesnost. Naime, osobenost pandemije jeste upravo u tome što je neizvesnost inicirana događajima koji naveliko nadilaze ljudsku kontrolu, namere i jasne motive.
Nakon dve pune godine od kada je sićušni globalizator radikalno počeo da menja konture uobičajenih globalnih tokova i čini nešto što je neretko uzimano za nemoguće - da iz koloseka izbaci voz "napretka", scenario neverice se čini sve jačim. U momentima dok su se otkrića novih sojeva virus gomilala, ujedno su i narastale brojne intepretacije koje su uspevale lako da mobilišu mnoge da, sa snažnom sumnjom u samu pandemiju, ako ne i postojanje virusa, ospore i otuda "nazru" najčešće skrivene namere moćnika, interesnih grupa ili političkih oponenata koji, misli se, brojne katastrofizme pandemije koriste kako bi iz senke ovladali stanovništvom ili se kakogod okoristili. Spisak ovih popularno nazivanih "teorija zavere" je podosta dugačak. No suštinski, on najčešće počiva na stavu da se iza širenja virusa kriju tuđi motivi i nadasve dobro osmišljen scenario prema kome se putem virusa, a naročito vakcina, ostvaruje kontrola populacije, nevoljno se nameće masovni eksperiment, a pre svega krši svetost građanskih sloboda.
Sa ovim teorijama zavere, nešto je svakako čudno, ali to nikako nije pitanje njihove tačnosti. Naime, scenariju neverice se najčešće na put želelo stati ukazivanjem na "iracionalnost" ovakvih uverenja, posebno zato što ona nisu potkrepljena adekvatnim činjenicama. Receptura „opovrgavanja lažnih tvrdnji” je ovde viđena kao najbolji protivotrov zaverama. U proteklim godinama, primećuje Mares (1), sve se češće čuju glasovi da se povrati „ekspertsko” znanje a činjenice postave kao merilo javnog života. Najvećim delom, ova nenadana obnova staromodne demarkacije ovaploćena je u stavu da se sa više znanja demagoški trenuci i prisustvo neutemeljenih tvrdnji u politici mogu umanjiti (2). Ali, parola da su „činjenice merilo svih stvari” nije strana ni onom šarolikom bloku alt-desnice, pristalica Brexit pokreta, Donalda Trampa i svih „lokalnih” varijanti. Da li, međutim, problem zaista biva taj što "stručnjake niko ne sluša" i što "ekspertsko" znanje ne dobija više pobornika? Ili je, pak, problem u tome što je i lakonoga metoda otkrivanja postala popularizovana verzija istog onog "kritičkog" duha, upućenog na razaznavanje moćnih sila koje stoje u pozadini?
Knjiga francuskog sociologa Lika Boltanskog Misterije i zavere – detektivske priče, špijunski romani i pravljenje modernog društva (3) u tom pogledu je zbilja interesantna. Boltanski postavlja zavere, intrige, kontroverze i misterije koje su najpre poslužile kao inspiracija za procvat kriminalističkog žanra s početka 20. veka, u istu ravan sa ustanovljenjem moderne države i razvojem pozitivnih metoda. Na prvi pogled čudna, ova veza ukazuje na to da su i misterije i zavere, zajedno sa pedantnim naučnim metodama crpele gotovo istovetni avanturistički motiv: metodičnu "demistifikaciju" putem koje se prodire u motive, interese i namere koji se kriju u "dubljoj" stvarnosti, vezane prevashodno za tada novi i nedovoljno ispitan okvir kolektivnog života - društvo, nacionalne države i javne stvari. Neodoljiva sličnost misterija sa pozitivnim metodama stoga nije slučajna; ona je oslikavala istovetni senzibilitet, ćudljivi i skeptični duh „razotkrivanja”, koji je dobio odgovarajuće instrumente da svakodnevna zbivanja, identifikuje retrospektivno, kao ishod dubljih obeležja i dejstava pritajenih sila, tražeći uzroke u ćoškovima stvarnosti koja nije neposredno vidljiva. Otuda je bilo moguće da se naporedo utvrđuje kako, recimo, maloletni prestupnici najčešće odrastaju u siromašnim gradskim četvrtima, koliko i da se figura detektiva postavi kao prototip modernog heroja koji otkrivanjem dokaza za dokazom, polako dolazi u zamračeno područje u kome se kriju počinioci zlodela.
Ono što je naročito provokativno u argumentu Boltanskog, jeste upravo ukazivanje na istorodnost žustrog scijentizma i pomalo nespretnih vernakularnih znanja, iako su oni najčešće samorazumljivo smeštani između dveju oprečnih pozicija, "racionalnog" i "iracionalnog". Uostalom, to je nešto što je i Bruno Latur, majstorski podrivajući ontološke aporije i dvoličnost "Modernih", uočio. Kako navodi, "niko ko nikada nije osetio kako ova dvojna moć vibrira iznutra, svako ko nikada nije bio opsednut razlikom između racionalnosti i mračnjaštva, između lažne ideologije i prave nauke, nikada nije bio moderan" (4; Latour, 1993: 37). Svestan da i zavere čine ne samo ogroman deo vernakularnih ekspresija, već i da vrlo lako prave osnov političke mobilizacije koju njeni proponenti, Boltanski ih stoga naprosto određuje kao gramatike, odnosno, korisne fabulacije koje služe kao referentni okviri stvarnosti. Iako se, kako navodi, figura paranoika hrani osećajem nepravde i otuda se fanatično polazi u dekodiranje misterioznih događaja koji leže u "dubljoj" stvarnosti gde obitavaju moćnici, bankari, vladajuće elite i tajne grupe, Boltanski odbija da ih olako svrsta unutar epistemološkog kontinuuma modernih, privezujući ih za "iracionalni" pol. Zavere su, ništa manje, uvidi: Oni deluju ponekad sasvim plauzibilno, nakon što se postupno stabilizuju i postanu priznati kao korisna fabulacija kolektivnog života gde presek činjenica i fikcije nije jasan.
Ako zavere, mobilizovanjem sumnje, operišu u dvojakom ontološkom režimu gde bi prvi, naočigled pristupačan, a opet fiktivni sloj realnosti valjalo razmaći i pristupiti zatamnjenoj, ali „istinskoj” stvarnosti, odnosno, prikazu stvari, činova, aktera, nivoa, veza koji izmiču neposrednom pogledu, šta onda odvaja metafiziku uzročnosti upotrebljenu u svakodnevnim intrigama i njenim namerama otkrivanja od, recimo, socioloških uvida? Šta razlikuje „razumevanje” motiva delanja koju sociologija razumevanja promoviše ili manipulaciju varijablama koja ukazuje da kolektivni entiteti, poput socio-profesionalnih kategorija ili država takođe diktiraju oblik neposredne stvarnosti, posedujući nešto nalik intencionalnosti, od sličnih zavereničkih tvrdnji?
Velika tema filozofije nauke 20. veka je bila upravo demarkacija, kao čin koji bi primenom sofisticiranih i rigoroznih metoda, odvojio svakodnevno znanje od onih naučnih. No, i receptura demarkacije ni u jednom momentu nije podrazumevala odricanje od metafizike uzorčnosti. Nalik zaverama, avanturistički duh nauke ostaje u uskogrudosti otkrivanja: bilo da se govori o "kapitalizmu" kao svetskom sistemu koji produkuje recimo, strukturne razlike između "centra" i "periferije", bilo da izbor pada na proračunate pojedince sa njihovim "Interesima", reč je o istom umetanju intencionalnosti i teleologije. Demarkacija je otuda postala bizarni savenik zavera, ostajući često svedena na gotovo okultističke kapacitete umešnosti stručnjaka, da sa nešto više "uzvišenih" uzroka
Pandemija je, međutim, u jednom posebnom vidu rapidno otežala uvezivanje intencionalnosti, motiva i teleologije pošto se na drugoj strani zbiva zbunjujuće preplitanje entiteta i događaja koji nadilaze ljudsku kontrolu. Dok se rovovska borba između zaverenika i demarkacione ortodoksije zbiva u vidu intriga povodom bezbednosti vakcina, profita farmaceutskih kompanija i tajnovitosti vlasti, neizvesnost poprima nove, ponekad teško misli konture. U susretu sa neizvesnostima pokrenutim tokom pandemije, između ostalog, izgleda da se sledbenici demistifikacije i srodne metafizike kauzalnosti teško odriču mogućnosti da intencionalnost, motivi ili kritika ljudi, nisu jedini, pa čak ni odlučujući inicijatori zbunjujućih događaja.
U susretu sa ogromnim nizom diskusija započetih povodom antropocena, kao markera nove geološke epohe u kojoj ljudski ekološki otisak na planetu postaje vidljiv, i posebno, enormnom talasu procesa koji su izvan ljudske kontrole, pandemija takođe inicira znatno dublje pitanje planetarne koegzistencije. Posebno delikatnim se čini momenat formatiranja stvarnosti koju velikim delom diktiraju ne-ljudski entiteti. Otkrivanje dubine, trajnosti i obima ljudskog života na planeti i simultanost klimatske i društvene istorije nadilazi diskusije koje, ciljanjem na izuzetnost dosta probranih događaja, ukidaju istinsku performativnost drugih bića ili ih svode na produženu ruku ljudske manipulacije. U tom pogledu, ovo „sasecanje” entiteta je odraz nimalo naivnog antirealizma, ojačanog zaverama – mada ni demarkaciona ortodoksija upućena na demistifikaciju „zabluda” antimaskera i antivaksera nije kvalitativno drugačija: ona reafirmiše diskusiju o „iskrivljenom” uverenju, ali ne i o čudnovatom dejstvu entiteta koji stvara neizvesnost.
Načini primirivanja neizvesnosti i oblici formatiranja stvarnosti u ovom pogledu čine avanturistički duh skepse malo korisnim, pošto „imunizacija” koju jednako i zavere i demarkacija iziskuju jeste uperena ka projektu „oslobađanja” čoveka od brojnih stega. Ironija je što ovo podražavanje ljudske izuzetnosti, počev od pretpostavke da se etički temelji formalne politike postave kroz tehnologije „upravljanja”, čini da bios ima sekundarni značaj. Još gore, preterani antropocentrizam jeste potpuno nehuman! Pitate se kako? Sa antropocentričnim pogledom gde su ljudski porivi, kalkulacije i skriveni motivi viđeni kao krajnji izvor stvarnosti, postajemo nesposobni da pojasnimo upliv tako masivnih i razlivenih događaja kakvi su pandemija ili klimatske promene, pošto je, avaj, naša sudbina upućena na zloćudne ljude, društvene nepravde i nepovoljne okolnosti. Zbog toga su ova razočaranja u neprekidnom traganju za romantičnim slikama „otpora”, „buđenja svesti” i „alternative”, ali u neprestano udaljenim stvarnostima koje su transcendentne, a ne podosta pipkave i osetne. Ići naporedo sa neizvesnošću znači preobraziti biopolitiku u ontopolitiku i ispitati fragilnost zamršene egzistencije u kojoj se upravo pojašnjenja više veza i sprega ostvaruje kao preduslov ljudske situacije.
Nazad na početnu stranu